Uzvodno, ka Šapcu, nalazi se selo Debrc. Onako okupljeno oko puta, s ove moje strane se prvo naidje na crkvu, pa je u centru škola, obdanište, jedna banka, jedna velika i nekoliko malih prodavnica. Nekad je bio i putokaz za stanicu milicije, ali sam ga izgubili iz vida. Na kraju sela pumpa, Jugopetrolova, pardon, NIS petrol, kako se sada zovu.
Uvek meni ispadne neka zbrka u tom Debrcu! Podsetila me sestra kako smo pre neku godinu stale na toj Jugopetrol pumpi. Baš pre toga su nešto bili dobili one aparate za plaćanje vizom i jedan poznanik, šef pumpe, ubedio me da su dobili naredjenje da MORAJU da primaju kartice. To je bilo onda kada su se još naveliko pisali čekovi na kilo i kupovalo na odloženo!
I tako, seka i ja pravac pumpa, sipan benzin, na kasi, vadimo karticu! Prebledeo radnik, viče šefa. Šef došao, pogleda nas, vidim i njemu nestaje krvi iz lica, iznosi aparat. Zapamtio da treba da kuca neku svoju šifru, ali dalje ni makac. Onako tužan, valjda ga i sramota što, kao vidjeniji Debrčanin (pojma nemam da li se tako kaže stanovnim Debrca), sad će ispasti dunster pred dvema ženskama, upita je l’ znamo mi to same da uradimo, ne ide to njemu.
Znam ja da imam pravo da ne platim ako na vratima ima oznaka kartice, a oni ne umeju, nemaju, ne radi im ili nesto četvrto... Bi nam žao čove, lepo mi naplatimo same sebi i odemo.
Nije prošlo nedelju dana, krenemo opet u Šabac seka i ja, i treba nam benzin. Valjda kilometar ipo pre skretanja za pumpu (e sad ovo uzmite kao preterivanje, ali je skoro pa bilo tako), kao da su imali nekog na osmatračnici na početku sela, a vidimo nas dve da majstor šef, onaj izbezumljeni jadnik s našom karticom, brzom brzinom zaključava vrata od pumpe, radnik postavlja znak NE RADI i obojica beže koliko ih noge nose niz njivu, samo da im opet ne uvalimo da rade nešto što znaju!!! Mislim, čova nam je stvarno zatvorio pumpu usred dana pred nosem! (Ono s bežanjem sam ja dodala malo zbog dramatike!)
I tako, juče se seka i ja vraćamo iz Šapca. Svratimo do trafike u centru Debrca da ja uplatim kredit za telefon jednoj i drugoj (znam, znam, obe smo pripejd, nešto mi tako lakše). Unutra gospodja, stava i ponašanja kao da je najmanje doktor nauka. A valjda joj se i može tako u selu! Uz nju devojče u kompletnoj opremi za sponzoruše: naočari „garant“ Gucci kako je uredno napisano doduše s jednim c!!! Majica onako kratka, a da bi se još više naglasili atributi (valjda joj neko rekao da tako treba ili je to sama videla na TV, a?) zavrnula naniže pantalonice dva puta u struku. Da ne spominjem nokte (ne verujem da joj mama u selu ima mašinu za pranje sudja), šminkicu (prilično ocedjenu u vrući dan u podne), a poze...
Upisa gospodja doktor nauka oba broja, uredno otkuca fiskalni račun koji mi uruči u ruke i uze moje parice. Sad je, valjda, po seoskom protokolu, ja trebalo da odem pa da kredit dobijem kad dobijem! Stojim ja ipak i čekam poruku, seka parkirana pored na parkingu, znači i ona proverava poruku o prispelom sumici krediti. Njoj stiže, očas posla, ali meni nikako. Vidim, gospodja doktor nauka kuca ponovo, okreće po onoj svesci da vidi broj.
- Pomerite se malo odatle, tu nemate domet - dobaci meni onako nervozno!
- Molim???
- Pa neće da prodje dopuna, pomerite se, nemate tu domet!
Vidim ja, vrag odneo šalu, opet imam susret sa tehnološkim dunsterom! Verovatno joj se i može tako sa njenim onim ondašnjim, ali...kakve veze ima moj domet sa njenim neuspelim ukucavanjem moje dopune!!!
Pogledam je ispod oka, tek da vidim je l’ stvarno misli ozbiljno, kad ona nastavlja!
- Mora da ste mi dali ko zna kakav broj, kad neće da prodje, i ko zna kakav vam je taj telefon!
Moj telefon je sasvim običan, malo stariji doduše, ali radi perfektno, a ima i blutut, što mi je bilo u ono vreme kad sam ga kupovala jako važno! Ali opet, sve to nema nikakve veze s njom i njenim aparatom za dopunu.
I dalje uredno ćutim, ko velim, ne moram ja baš svaki put da se posvadjam sa kojekakvima! Pokušam onako mirno, posle jedno pola sata na vrelom suncu ispred trafike u centru Debrca da joj kažem da, ako neće da prodje, lepo ona meni vrati novac, pa da ja idem dalje! Malo je vruće, je l’. Ma koje! Kad je skočila! Ona je meni otkucala fiskalni račun! Šta ja hoću!
E stvarno nisam izdržala. Prvo, ZAŠTO je kucala fiskalni račun za uslugu koju mi NIJE izvršila? To je njen problem, a ne moj! Drugo, ako joj ne radi aparat (pa čak ni kad ga je iznela prekoputa, u hlad, pazeći da je ne zgaze kamiondžije na magistralnom putu), opet nije moj problem.
Tu se umeša balavica!
- Pa ona radi ovde već trideset godina!
Znam na šta cilja, ali sad već neću da ćutim.
- I šta? Uostalom, NEMA trideset godina mobilnih telefona, znači ne ide joj ovo sa dopunama!
Mala dodaje onako poprilično glasno:
- Njoj svi u selu veruju!
E tu smo! Znala sam ja da treba da lepo ostavim novac i odem, pa dopuna kad dodje (a Djekna još nije, a kad će, ne zna se princip), e cvrc!
- A šta to mene briga što svi nju poštuju ovde! Lepo! Ali mene to ne interesuje!
Isto tako znam da je problem to što joj je kroz fiskalnu kasu prošla moja dopuna! A opet, ko joj je kriv!
Gospodja doktor nauka je tu imala još silu argumenata koji bi me, da sam bila malo manje na suncu, verovatno nasmejali do suza. Ovako, samo sam želela da odem! Pa po cenu i da joj ostavim moje sopstvene pare! Jedino je princip u pitanju...
Na kraju, i pored ubedjivanja da ne može sad da prekine aparat (uf, tako matora, a još laže), da neće da nam da podatke (mada sve lepo piše na fiskalnom računu), da će da nam pokaže (verovatno da zove seljane koji je poštuju, a to je tek zanimljiva pretnja, na koju sam izvukla diktafon, pardon, mp3 plejer da snimi), vratila mi je moje novce!
Kaže moj drug sinoć, dok sam mu prepričavala šta je bilo:
- E, ’ajmo sad da uplatimo kredit kdo nje! Da vidimo je l’će da prodje!
Mislim, da me nije mrzelo, skoro da bih otišla! Čisto zato što mrzim nadri doktore nauka!
Ma, osmeh je čudo! Sa njim možeš sebi otvoriti mnoga vrata, možeš nekoga usrećiti, povratiti ga u život... a tebi lepo! Ja volim da se smejem, naravno sa razlogom i vrlo često je to moj zaštitni znak! Iskren, ili ne, važno je da je tu! Pomaže!!! Leči dušu... samo da to više ljudi na ovome svetu shvati!