Nisam davno bila na Kalemegdanu. Kada sam poslednji put šetala, bila sam prijatno iznenadjena novim klupama, urednim travnjacima, čistoćom. Doduše, malo mi je smetalo što su se u stare zidine uvukli bučni kafići, na način koji ne zadovoljava moje shvatanje mesta za osveženje okružena istorijom.
Knez Mihajlovom ću došetati do Kalemegdana. Vrve na sve strane zvučna imena prodavnica, postala je to markirana ulica. Valjda takvu ima svaki grad sveta, sa sve uličnim sviračima, česmom i fontanom. Ništa izuzetno, ništa posebno, ne postoji niti jedna osobenost. I kafići su nezanimljivi, šablonski, bez imalo stila i duha. Poprečne ulice su već posle deset koraka – čista provincija prema sjaju i blještavilu sa početka Knez Mihajlove.
Na Adi sam bila češće nego na nekim drugim mestima, jer Gospodjica Lik Iz Knjige ima splav, pa nam je nadomak ruke. Doduše, svede se na tutnjanje kolima sa letnjom pretplatnom ulaznicom papreno plaćenom kao privilegovan vlasnik splava! Prodjemo pored veštačke trave (fudbalskog terena), fensi golf igrališta pa pravac u još uvek relativno netaknuto blato splavara koji imaju još uvek onaj duh Ade koji ja pamtim. Doduše, rekom proleti po koji nestašni vlasnik brzog ili manje brzog glisera sa sve zanosnim zvucima Srbije, namenjenim pre svega ušima radoznalaca i tračara, nego onih na tim čamcima. Kad zazveče uz obavezni dekor lepotica u majušim bikinijima koji jedva skrivaju silikonske ožiljke, valjda očekuju da svi izadju na ivice svojih splavova i aplaudiraju im, šta li.
Svraćam i zimi na ovu, makišku stranu jezera. Otkrila smo mesto gde služe divnu dunjevaču. Prvih nekoliko (desetina?) puta su nam je donosili u čokanjčiću, stavljenom u čašu sa ledom. Iako ne umem da pijem iz čokanjčića (kakva reč, predivna je!), uvek bi me obradovalo da ga vidim! Poslednjih nekoliko puta nisu, pa ču da promenim mesto. A izgleda i odavno nisu baš oprali ona ćebenca kojima se zimi umotavamo, jer vatrica u ognjištu na sredini baš i ne može da ugreje maksimalno. Zato su stavili fenove kojekuda. A iz svih ćoškova im viri po koje skladište, da li suncobrana, ili ko zna čega. Nije mi smetalo dok je bilo čokanjčića. Sad mi smeta!
Zemuski Gardoš je oduvek bio meta mojih misli. Kad se stepeništem popneš do vrha, onako zadihan nemaš vremena ni da se središ, kada ti proključaju vijuge, izazvane pogledom na Dunav, Zemun, Novi Beograd i parče starog. Doduše, letnja pozornica je od ruševina postala kafana. Mir je jedino moguće dostići na starom groblju iza Gardoške kule.
Košutnjak je trnutno, usled zatvaranja ulica oko Hipodroma, postao česta ruta. Kolima! Ne sećam se kada sam poslednji put prošetala šumom, ali se sećam kada sam poslednji put sedela u najlepšoj letnjoj bašti! Ništa tu nije kako treba! Klinci na praksi nisu baš najbolje osoblje, hrana je sasvim prosečna, nikakav poseban ambijent što se tiče dekora, ali i dalje je to za mene specijalno mesto. Kada sam bila mala, mama i tata bi pili kafu, i gledali na mene koja se ljuljam u onim čamcima prekoputa. Sad je ulica previše prometna da bi roditelji pustili dete da se igra prekoputa, a i nema više čamaca za ljuljanje.
Šuma na Zvezdari mi nikad nije bila nešto omiljena, pojma nemam zašto je izmakla mojoj pažnji, ali Bulevar zato ima moja sećanja. Otac je stanovao na vrhu, ja sam na dnu, pa malo dole. Sjajna pešačka tura. Jednom su me, u vreme subotnjeg zatvaranja Bulevara za saobraćaj, mangupi nagovorili da se skejtom spustimo odozgo, od sada preskupog fensi restorana Pod Lipom do Vukovog spomenika. Skinula sam svoje štiklice, uživala do dna, a onda me opekao asfalt. Da nije bilo drvoreda i hlada, teško bih se ja onako bosa vratila nazad bez opekotina! Sad to više neću probati, i to ne samo zbog godina, jer „...nigde ’lada nemaaaa...!“
Uličice od Bulevara naniže su pune iznenadjenja. Osim što su nekada nudile slobodu pokreta, danas ugroženu prevelikim brojem kojekuda parkiranih automobila, i ceo život ljudi koji stanuju u malim kućicama u tim uličicama se odvijao napolju! I to ne samo što ste im mogli zaviriti u sobu kada prolazite i što ste čuli svaku svadju i svaku ljubav dok se šetate. Jednostavno, oni su imali vremena! Za život.
Neki delovi grada su mi uvek izmicali. Karaburmu sam znala po dečku u koga sam bila zaljubljena. Šetali smo tuda. Senjak je bio kraći put do stadiona sa Sajma. Dedinje delim na dva perioda. U jednom su žurke kod druga ulicu paralelnu sa onim gde je Beli dvor. Drugi je sada, kada su novokomponovani bogataše pokupovali valjda sve što se može kupiti postavili obezbedjenje u kućice po trotoaru. Koliko god je ono uz ambasade i rezidencije nekada bilo simpatično, sada je ovo novo ružno i odvratno.
A sledeći put ću možda pisati o beogradskim Muzejima! Možda. Ili o nekim starim beogradskim kafanama. Ili možda o nekim divnim Beogradjanima. Možda!
Moracu da se udruzim sa neuurojezerkom da ona sve ovo lepo ilustruje nikm nadjenim fotkama. Kad nemam svoje sa svih mesta :( Bas sam neka :(